- Pi­še: Vu­ko Vla­ho­vić

Kra­jem sep­tem­bra te­ku­će go­di­ne pre­mi­nuo je Al­fred Ste­pan, pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta Ko­lum­bi­ja i je­dan od naj­u­ti­caj­ni­jih po­lit­ko­lo­ga 20. sto­lje­ća. Pri­je če­ti­ri go­di­ne umro je i Ho­ze Linc, nje­gov pri­ja­telj i još zna­čaj­ni­je ime na po­lju po­li­ti­ko­lo­gi­je. Po­me­nu­ta dvo­ji­ca su kroz ko­a­u­tor­stvo na­pi­sa­li ne­ke od ključ­nih ese­ja, po­treb­nih za pra­vil­no ra­zu­mi­je­va­nje tran­zi­ci­o­nih pro­ce­sa, od­no­sno pre­la­za­ka iz jed­nog ob­li­ka po­li­tič­kog si­ste­ma u dru­gi. Nji­ho­va ,,De­mo­krat­ska tran­zi­ci­ja i kon­so­li­da­ci­ja” ap­so­lut­ni je kla­sik i ne­za­o­bi­la­zno šti­vo za sva­kog sa­vre­me­nog po­li­ti­ko­lo­ga.
U jed­nom od svo­jih ese­ja Linc i Ste­pan su, po­re­de­ći SFRJ i Špa­ni­ju, do­šli do za­ključ­ka da se kr­va­vi ras­pad Ju­go­sla­vi­je mo­gao iz­bje­ći or­ga­ni­zo­va­njem iz­bo­ra za sa­ve­znu skup­šti­nu, gdje bi se na­ci­o­nal­ne ili na­ci­o­na­li­stič­ke stran­ke po­na­ša­le po­li­tič­ki opor­tu­no, u smi­slu da bi za­rad do­bi­ja­nja po­dr­ške od dru­gih na­ci­o­nal­nih gru­pa (ka­ko bi se­be uči­ni­le bit­ni­jim po­li­tič­kim igra­či­ma) ubla­ži­le svo­ju re­to­ri­ku i po­nu­di­le umje­re­ni­je po­li­tič­ke pro­gra­me. Ova­kav za­klju­čak te­me­lji­li su na špan­skom is­ku­stvu, s ob­zi­rom na to da su op­šti de­mo­krat­ski iz­bo­ri na­kon smr­ti ge­ne­ra­li­si­mu­sa Fran­si­ska Fran­ka, za­i­sta do­ve­li do pri­vre­me­nog su­zbi­ja­nja su­ve­re­ni­stič­kih te­žnji, u pr­vom re­du Ba­ska i Ka­ta­lo­na­ca. Me­đu­tim, oči­gled­no da ova “for­mu­la” na du­že sta­ze ni­je učin­ko­vi­ta, uzu­ma­ju­ći u ob­zir naj­no­vi­ja de­ša­va­nja u ve­zi sa ka­ta­lon­skim re­fe­ren­du­mom, kao i pret­hod­ne te­žnje za ne­za­vi­sno­šću is­po­lje­ne od stra­ne Ba­ska, ko­je su u jed­nom di­je­lu ima­le i mi­li­tant­ni ka­rak­ter. Na­i­me, pro­cje­nju­je se da je pre­ko 800 lju­di ubi­je­no od stra­ne pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je ETA (Euska­di Ta Aska­ta­su­na-Ba­skij­ska do­mo­vi­na i slo­bo­da) to­kom nji­ho­ve bor­be za ne­za­vi­snost.
U na­re­če­nom kon­tek­stu do­la­zi­mo do od­no­sa iz na­slo­va ovog osvr­ta. Da­kle, da li bor­ba na­ci­je za sti­ca­nje ne­za­vi­sno­sti pred­sta­vlja le­gi­ti­man iz­raz te­žnje ka ostva­ri­va­nju pra­va na sa­mo­o­pre­dje­lje­nje, ko­je je de­fi­ni­sa­no i Po­ve­ljom UN, ili je, pak, od­raz se­pa­ra­ti­zma i ire­den­ti­zma? Dio pro­ble­ma pro­iz­i­la­zi sva­ka­ko i iz ter­mi­no­lo­skih ne­ja­sno­ća poj­ma sa­mo­o­pre­dje­lje­nje, s ob­zi­rom na to da, i po­red či­nje­ni­ce da je ovaj kon­cept tre­ti­ran Po­ve­ljom UN (čla­no­vi 1 i 55), ne po­sto­ji strikt­na de­fi­ni­ci­ja poj­ma, te sto­ga ni­je do kra­ja ja­sno na ko­ji na­čin se ono mo­že kon­zu­mi­ra­ti. Či­ni se ko­ri­snim pod­sje­ti­ti da je kon­cept sa­mo­o­pre­dje­lje­nja ili sa­mo­o­dre­đe­nja na­ci­ja pro­mo­vi­sao ame­rič­ki pred­sjed­nik Vu­dro Vil­son, kao jed­no od ključ­nih na­če­la ču­ve­nih 14 ta­ča­ka, po ko­ji­ma je svi­jet tre­ba­lo da bu­de ure­đen na­kon Pr­vog svjet­skog ra­ta. Ne­kon­zi­stent­nost i ne­do­re­če­nost u pri­mje­ni ovo­ga na­če­la na svo­joj ko­ži su ja­ko do­bro osje­ti­li i Cr­no­gor­ci, či­ja je dr­ža­va na­kon ra­ta uto­plje­na u Kra­lje­vi­nu SHS, i ta­ko li­še­na ele­men­tar­ne pre­po­zna­tlji­vo­sti, i po­red či­nje­ni­ce da je ra­to­va­la na stra­ni si­la po­bjed­ni­ca.
De­ša­va­nja či­ji smo sa­vre­me­ni­ci upu­ću­ju na oprav­da­nost pret­hod­no iz­re­če­ne te­ze o ne­prin­ci­pi­jel­no­sti u pri­mje­ni na­če­la sa­mo­o­dre­đe­nja. Na­i­me, dva en­ti­te­ta, ko­ja po svim pa­ra­me­tri­ma za­slu­žu­ju od­red­ni­cu na­ci­ja, Ka­ta­lon­ci i Kur­di, spro­ve­la su re­fe­ren­du­me za dr­žav­nu ne­za­vi­snost. Me­đu­tim, sa­vre­me­ni svi­jet, naj­bla­že re­če­no, ne gle­da sa sim­pa­ti­ja­ma na ove pro­ce­se, iako se de fak­to ra­di o kon­zu­mi­ra­nju na­če­la ko­je smo usvo­ji­li pri­je bez­ma­lo sto go­di­na. Na­rav­no, po­red ne­spor­nih slič­no­sti, iz­me­đu ova dva slu­ča­ja po­sto­je i bit­ne raz­li­ke, ko­je se u pr­vom re­du od­no­se na ge­o­graf­ski kon­tekst. Re­gi­ja Ka­ta­lo­ni­ja se cje­lo­kup­nom svo­jom te­ri­to­ri­jom na­la­zi u okvi­ri­ma špan­ske dr­ža­ve. Sa pre­ko 7 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka iz­u­zet­no je eko­nom­ski raz­vi­je­na. Ka­ta­lo­ni­ja je, kao in­te­gral­ni dio špan­ske dr­ža­ve, ušla u Evrop­sku uni­ju, što me­đu­na­rod­ni kon­tekst ovog pro­ble­ma či­ni do­dat­no slo­že­nim. Va­lja na­po­me­nu­ti da je Ka­ta­lo­ni­ja ja­ko do­bro is­ko­ri­sti­la i fon­do­ve EU za re­gi­o­nal­ni raz­voj, ko­ji su u tom pe­ri­o­du bi­li vr­lo iz­da­šni. U to­me le­ži i dio ob­ja­šnje­nja o iz­u­zet­nom eko­nom­skom pro­gre­su ove obla­sti. Evrop­ska uni­ja za sa­da ni­je po­ka­za­la ra­zu­mi­je­va­nje za su­ve­re­ni­stič­ke te­žnje Ka­ta­lo­na­ca i u pot­pu­no­sti se po­zi­ci­o­ni­ra­la na stra­nu vla­de u Ma­dri­du. Sva­ka­ko, je­dan od te­melj­nih za­da­ta­ka ka­ta­lon­skog po­li­tič­kog vođ­stva, uko­li­ko že­li is­tra­ja­ti na ide­ji ne­za­vi­sno­sti, pred­sta­vlja­će omek­ša­va­nje sta­va Uni­je po ovom pi­ta­nju. Ne­do­sta­tak be­ne­vo­lent­nog me­đu­na­rod­nog fak­to­ra, ko­ji je upra­vo to­kom kon­sti­tu­i­sa­nja post­fran­kov­ske mo­der­ne Špa­ni­je imao ja­ko zna­čaj­nu ulo­gu, ka­ta­lon­ski li­de­ri mo­gu is­ko­ri­sti­ti kao mo­tiv za mo­bi­li­sa­nje do­dat­nih unu­tra­šnjih sna­ga za pro­je­kat ne­za­vi­sno­sti. Ve­ći ste­pen ko­he­zi­je ka­ta­lon­skog na­ro­da mo­gli bi is­ko­ri­sti­ti da, u ne­kom po­volj­ni­jem mo­men­tu, “pri­mo­ra­ju” me­đu­na­rod­nu za­jed­ni­cu da uva­ži nji­ho­ve le­gi­tim­ne su­ve­re­ni­stič­ke te­žnje.
Na dru­goj stra­ni, re­gi­ja Kur­di­stan smje­šte­na je na Bli­skom is­to­ku i za­u­zi­ma dje­lo­ve Ira­ka, Ira­na, Si­ri­je i Tur­ske. Pro­cje­nju­je se da u svi­je­tu ži­vi bli­zu 40 mi­li­o­na Kur­da, što ih či­ni naj­ve­ćom svjet­skom et­nič­kom gru­pom ko­ja ne­ma svo­ju dr­ža­vu. Uko­li­ko se me­đu­na­rod­ni fak­tor u slu­ča­ju Ka­ta­lo­ni­je mo­že oka­rak­te­ri­sa­ti ne­be­ne­vo­lent­nim, za si­tu­a­ci­ju u slu­ča­ju Kur­di­sta­na se slo­bod­no mo­že upo­tri­je­bi­ti ter­min ne­pri­ja­telj­ski. Sva­ka od dr­ža­va na či­je dje­lo­ve te­ri­to­ri­ja pre­ten­du­je po­ten­ci­jal­no ne­za­vi­sni Kur­di­stan is­ka­za­la je oštro pro­ti­vlje­nje ovoj ide­ji i sprem­nost na voj­nu in­ter­ven­ci­ju u slu­ča­ju da stva­ri odu pre­da­le­ko. U tom smi­slu, in­te­re­sant­no je ka­ko tra­di­ci­o­nal­ni ri­va­li-Irak, Iran i Tur­ska po­ti­sku­ju svoj ri­va­li­tet i is­po­lja­va­ju sprem­nost na sa­rad­nju i ko­or­di­na­ci­ju po­te­za pro­tiv Kur­da ko­ji su svo­jim re­fe­ren­du­mom tek­ton­ski pro­dr­ma­li re­gi­on. Na­ro­či­to je, s tim u ve­zi, zna­ko­vi­ta po­sje­ta na­čel­ni­ka iran­skog Ge­ne­ral­šta­ba Mo­ha­me­da Ba­ge­ri­ja Tur­skoj, av­gu­sta ove go­di­ne, što je pr­vi put da ne­ko sa ta­kvom funk­ci­jom po­sje­ti Tur­sku, još od re­vo­lu­ci­je 1979. Osim to­ga, oči­gled­no da je vjer­ska ne­tr­pe­lji­vost iz­me­đu su­ni­ta na vla­sti u An­ka­ri i ši­i­ta u Bag­da­du pri­vre­me­no za­bo­ra­vlje­na, te su dvi­je ze­mlje odr­ža­le za­jed­nič­ke voj­ne ma­ne­vre u po­gra­nič­nim obla­sti­ma. Na­čel­ni­ci iran­skog i irač­kog ge­ne­ral­šta­ba ta­ko­đe su ima­li su­sret u ve­zi sa ovim pi­ta­njem. Stra­te­ško pri­bli­ža­va­nje Tur­ske Te­he­ra­nu i Mo­skvi mo­že se tu­ma­či­ti upra­vo kao re­zul­tat stra­ha da bi SAD i Izra­el mo­gli bla­go­na­klo­no da gle­da­ju na osni­va­nje kurd­ske dr­ža­ve.
Sve ovo upu­ću­je nas na za­klju­čak da tu­ma­če­nje od­re­đe­nih prin­ci­pa me­đu­na­rod­nog pra­va ni­je do­sljed­no, tač­ni­je da se iste ili slič­ne si­tu­a­ci­je raz­li­či­to tu­ma­če, u skla­du sa tre­nut­nim in­te­re­si­ma. Ne­ka­da se dr­ža­vo­tvor­na na­sto­ja­nja tre­ti­ra­ju kao iz­raz pra­va na­ro­da na sa­mo­o­pre­dje­lje­nje, a kat­kad kao se­pa­ra­ti­zam, u za­vi­sno­sti od ge­o­stra­te­ških in­te­re­sa vo­de­ćih si­la. U tom smi­slu, dok god ne bu­de po­sto­ja­la do­sljed­nost u tu­ma­če­nju i pri­mje­ni stan­dar­da me­đu­na­rod­nog pra­va svje­do­či­će­mo per­ma­nent­nom pre­vi­ra­nju i ne­sta­bil­no­sti sa­vre­me­nog svi­je­ta.